Nakon prijave policiji o pretnjama smrću novinaru Miljku Stojanoviću, dopisniku lista Danas iz Zaječara, policija je ubrzo otkrila da se radi o P.S. kome je, posle saslušanja, određeno policijsko zadržavanje od 48 sati. Glavni pretres koji je bio zakazan za 19. april, nije održan, pošto se okrivljeni nije pojavio. Novi glavni pretres tada je zakazan za 7. april, uz naredbu za dovođenje osumnjičenog, ali je i on odložen zbog toga što je okrivljeni promenio advokata, koji je tražio dodatno vreme da se upozna sa slučajem, pa je sudija to odobrio i zakazao glavni pretres za 2. jun.
I dok čekamo glavni pretres u slučaju kolege Miljka Stojanovića, pretnje novinarima se nastavljaju. Na većinu ne odreaguju ni novinari, ni nadležno tužilaštvo, pa one tek tako prođu.
Nije uvek tako. Nekad odsustvo reakcije daje podstrek nasilnicima da nastave i vrlo često, ne zaustave se samo na pretnjama.
Pre samo 8 dana, godišnjicu ubistva novinara Slavka Ćuruvije obeležili su u Beogradu predstavnici Udruženja novinara Srbije (UNS) i Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS).
Predmet je pred Apelacionim sudom po drugi put, nakon što su se i tužilaštvo i odbrana žalili na prvostepenu presudu kojom su, u decembru 2021. godine, četvorica bivših funkcionera i pripadnika Službe državne bezbednosti osuđeni na kazne zatvora u ukupnom trajanju od 100 godina.Drugim rečima, sudski proces traje 23 godine i odgovorni još uvek nisu kažnjeni.
Ovo naravno nije jedini slučaj, setimo se ubistva novinarke Dade Vujasinović, čije ubice ni nakon 27 godina nisu procesuirane.
Setimo se i paljenja kuće novinara portala „Žig info“ Milana Jovanovića u decembru 2018. godine u Vrčinu, koji je samo pukom srećom izbegao smrt.
I mogli bi da nabrajamo u nedogled i baš zato je važno da se o pretnjama ne ćuti…
Saša Stojčić
Novinar Miljko Stojanović iz Zaječara je do sada više puta dobijao pretnje zbog tekstova koje je objavljivao i zbog stavova koje je u njima iznosio. Na većinu nije reagovao, ali je poslednje pretnje zbog teksta o Ukrajincu iz Lavova koji je došao u Srbiju zbog rata sa Rusijom ozbiljno shvatio, pre svega što se radi o bezbednosti njegove porodice i zbog toga što se radi o licu koje živi bukvalno u komšiluku i koje, hteo to ili ne,mora da sreće svakog dana.
Ovo je bio povod da uradimo intervju sa Miljkom i saznamo iz prve ruke sa čime sve novinari u Srbiji moraju da se nose i kroz šta da prolaze da bi radili svoj posao, od koga žive i izdržavaju porodicu.
Sara: Kako ste se osećali kada ste shvatili da je Vaš tekst o Izbeglici iz Ukrajine bio pogrešno protumačen sa nekih strana i kada ste dobili onakve komentare?
Miljko: Pa ja sam to donekle i očekivao, s obzirom da u Srbiji već godinama tabloidi kreiraju takvu informativnu scenu, da jednostavno građani usled nedostatka i pravih informacija i informacija šta se ustvari u drugim državama dešava, olako shvataju pisanje tih tabloida i nakon toga oni proizvoljno počinju da tumače tamo šta piše i na osnovu toga kreiraju svoje mišljenje. Tako je verovatno i ovaj dečko P.S. je to shvatio, pošto sam na njegovom profilu video da je ljubitelj pokrete levijatan, ljubitelj Vladimira Putina, tako da njemu bilo šta drugo da se kaže ako nije to u domenu ono što on misli, za njega je sve to pogrešno, propaganda ili šta već, i zbog toga je on tako i reagovao i pisao takve komentare.
Sara: S obzirom na to da je čovek koji Vam je pretio ustvari Vaš komšija, jeli je to doprinelo tome da se Vi i Vaša porodica osećate još ugroženije?
Miljko: Naravno, ja sam to saznao uveče kada sam prijavio policiji i kada su oni rekli da on ustvari živi u Zmajevoj ulici i da je moj komšija, onda je posle toga njegov otac dva puta dolazio kod mene iako je policije zabranila prilazak, on je ipak dolazio, hteo sa mojom porodicom da razgovara oko toga što je njegov sin pretio, međutim, moji roditelji i supruga nisu želeli da pričaju i zamolili su ga da ode. Naravno da smo se svi osećali ugroženo, i otac i majka i supruga i njen brat, naravno da je to sve potreslo i mene i njih, pogotovu tamo, oni su pobegli od rata i onda dođu u prijateljsku neku zemlju kod prijatelja, kod rođaka i onda dožive da ih tako neko proziva ili tako nešto.
Sara: Kako razdvojiti privatno od poslovnog u ovoj situaciji, imajući u vidu da je momak o kome ste pisali rođeni brat Vaše supruge?
Miljko: Naravno, ja sam zato i izbegavao da u tekstu dajem svoje mišljenje ili svoj sud o tom ratu koji se na teritoriji Ukrajine trenutno dešava, da spominjem tu situaciju. Ja sam jednostavno pisao samo o onom unutrašnjem šta je on osećao i kako je doživeo taj prelazak granice, kako je doživeo što je napustio svoje prijatelje, majku, oca, bukvalno svoj život 31 godinu je ostavio iza sebe i otišao na put pun neizvesnosti kod prijatelja, eto šta mu se dogodilo. Ja sam u tom tekstu to jasno razdvojio, ja sam samo pisao njegovim osećanjima a nisam spominjao nikakvu situaciju u Rusiju, u Ukrajini i šta rade Rusi, šta rade Ukrajinci, znači to tema mog teksta nije bila.
Sara: Imajući u vidu, da ovo nije prvi put da Vam je prećeno zbog vaših tekstova, o kakvim je tekstovima ranije bilo reči?
Miljko: Pa nisu bili samo povod napada tekstovi, to su često bili moj stav o opštoj situaciji, o vlasti, korupcije u našem gradu, o ponašanju gradskih čelnika… Ja ću spomenuti samo neke situacije koje sam imao. Prvi put sam napade doživeo i još kad smo počeli glas Zaječara mesec dana, to je 2018. godine kada smo hteli da izveštavamo sa poplava u Višnjaru, kada nas je gradonačelnik udaljio zbog naše navodno bezbednosti, a pet minuta posle toga na tom mestu razgovarao sa novinarima RTS-a, tako da nije bila u pitanju nikakva bezbednost, nego šikaniranje. Nakon toga, doživeo sam napad od predsednika sns-a, Milana Stankovića, koji me je pored bankomata napao, vređao, dok sam ja podizao novac. Naravno, ja sam kulturno odgovorio: ,,Doviđenja, prijatno”, otišao, iako je on strašno uvredljive reči govorio meni. Pa bi se isto vratio na 2017. godinu, kada smo koleginice Sonja Kamenković, onda Vesna Radojević iz Krika, Gordana Beletić, tada novinarke N1, sada južnih vesti, kada smo dva puta u toku izbornog dana bili napadnuti od strane batinaša sns-a. Mi smo to uredno prijavili policiji, ja sam i krivične prijave podneo protiv tih osoba koje su nam pretile, međutim, do dana današnjeg epilog toga nema, to je kao navodno dato da se oni privedu, na poternici su, međutim, evo par godina koliko sam ja podneo tužilaštvo i policiji te tužbe, pritužbe, sada nema epiloga, nema odgovora, nema ničega.
Sara: Kako se Vaša porodica oseća zbog posla koji radite i pretnji koje dobijate?
Miljko: Pa mislim da sam veći deo toga rekao ali naravno da nije prijatno. Moja majka ima 71 godinu, žena je bolesna, ima visok pritisak, otac je imao infarkt 2000. godine, 2006. godine karcinom pluća, sada ide na operaciju srca. Naravno da mu je teško palo kao i mojoj supruzi isto, kao i njenom bratu, svima nam je to teško. Ja sam posle tih pretnji završio u urgentnom centru sa pritiskom povišenim 170 sa 90, svakodnevno ustajem i ležem sa tabletama za smirenje i jednostavno imam neki, kako da kažem, nemir u sebi jednostavno, kada znate da ti komšija preti, saznao sam da je pre toga imao slučaj nasilja u porodici, gde je prebio oca svoje bivše supruge, onda možete da zamislite o kakvom je čoveku to reč kada on starije ljude tuče. Šta mogu ja da očekujem, mene javno targetiraju, još mi je rekao da će da me unakazi, i da će policija samo da me popiše posle toga. Možete da zamislite kakva je meni situacija i šta ja osećam u sebi.
Sara: Kako su se ranije završavale pretnje i kakva očekivanja imate od suđenja?
Miljko: Pa ranije obično i sve što sam prijavljivao, tužilaštvo je ili odbacivalo ili su me upućivali na privatnu parnicu, što naravno ja nisam hteo da idem, jer znam u kakvoj državi živim i kakav je sud, kakvo je tužilaštvo, i naravno nisam želeo da još dodatne troškove pravim, i da odvajam dodatni novac koji u stvari nemam, da posle plaćam sudske oštete, lažne svedoke i ostalo, tako da nemam poverenje, ali ovo je, prijatno sam iznenađen, brzom reakcijom policije, tužilaštva, znači samo nekih petnaestak dana od momenta kada se ta verbalna komunikacija i taj verbalni napad dogodio. 15 dana posle toga zakazano je prvo ročište i očekujem da sud sudi po pravdi i po zakonu, ništa više ne želim ni da sude u moju korist niti u njegovu, nego samo da argumente saslušaju i moje i njegove, i voleo bih da konačno znam objašnjenje šta sam ja to loše uradio i šta sam ja to loše napisao u tom tekstu što je njega toliko pogodilo i iziritiralo da mi onakve stvari piše. Ne samo meni, nego i Andriju i svim ljudima koji jednostavno rat doživljavaju kao nešto najgore što može čoveku da se dogodi, jer smatram da se čovek od životinje razlikuje zato što ima glas i govor i baš zbog toga ljudi treba da komuniciraju i razgovaraju ako nekih nesuglasica ima, a da oružje ili batine ili tuča bude ne ni poslednji argument, nego to jednostavno nije argument, to nas razlikuje od životinja.
Sara: Kako na Vas utiče sve ovo i da li ste se ikada pokajali što ste odabrali da se bavite ovim poslom?
Miljko: Pa iskreno kažem, ja sam jednog trenutka pomislio prvi put, posto se novinarstvom bavim od 2004. godine, šta mi to treba u životu, ali jednostavno, mislio sam da će ovo da me uplaši i jednog trenutka, par dana sam i manje pisao, nisam imao ni snagu, ni elana, ni energije, međutim, nakon toga, shvatio sam da svako pisanje, i kada svaka reakcija čoveka na neki tekst znači da si pogodio temu i u meni je to sada probudilo još neki veći inat da nikad od novinarstva ne odustanem, i ovo je samo još jedna stvar, da se još više borim za istinu i pravdu, jer dok novinara ima, svi ljudi imaće mesto gde će moći istinu da saznaju. Istinu i samo istinu.
Sara Stojčić
Tekst zbog koga je prećeno smrću novinaru Miljku Stojanoviću možete pročitati OVDE.
POVEZANE VESTI:
Odložen glavni pretres zbog pretnji dopisniku Danasa iz Zaječara, Miljku Stojanoviću
